СЛОБОДАН ВИШЊИЋ
Четрдесет је дана откако си отишао, а мени се чини као да је са тобом отишао и дио мене. Од тог дана ништа више није исто. Остала је тишина, у очима сузе, а у срцу огромна празнина. Недостајеш ми сваким дахом, сваким јутром, даном и ноћима... Узалуд тражим утјеху, јер нема ријечи које могу ублажити бол родитеља који је изгубио своје дијете. Твој осмијех, твој глас и твоја доброта заувијек ће живјети у мени, као најљепша успомена и највећа чежња.
Вољећу те док постојим, помињати у свакој молитви и носити у срцу до поновног сусрета.
Отац ДРАГАН
