VULIĆEVIĆ MIROSLAVA

Ne znam kako se oprašta od nekoga za koga nisi ni pomislio da ćeš morati da se oprostiš...
Prošlo je tek nekoliko dana, a kao da tek sada počinjem da shvatam koliko ćeš mi nedostajati.
Nedostajaće mi tvoj glas, tvoj smeh, tvoja vedrina, tvoja razigranost i ona tvoja posebna sposobnost da i sasvim običan dan učiniš lepšim.
Bila si jedna od onih retkih osoba koje ne moraju da se trude da bi ih ljudi voleli. Skromna, jednostavna, iskrena i svoja. Pravi drug. Prijatelj na koga se moglo osloniti. Dobra drugarica, divna koleginica i, iznad svega, brižna i posvećena majka.
Imala sam sreću da sa tobom ne delim samo posao, već i razgovore, smeh, druženja, poveravanja i toliko malih trenutaka za koje tek sada shvatam koliko su bili veliki.
Kažu da ljudi odu, ali da ono što su ostavili u nama ostaje.
Ti si ostavila mnogo. Ostavila si uspomene, smeh, dobrotu i jedno prijateljstvo koje tvojim odlaskom ne prestaje da postoji.
Čuvaću naše uspomene.

JOVANA