Sjećanje na naše voljene roditelje

RADOMIRA Vida
SAVELJIĆA

2006 – 2026.

MIRU Radomirova
SAVELJIĆ

2016 - 2026.

Najteže nije samo što vas nema, najteže je kada dođemo u mjesto gdje smo srećni bili, gdje smo se smijali i vjerovali da ćemo još dugo stvarati uspomene.
Nastavili smo dalje, jer život nikad ne čeka. Ali na tom mejstu zastanu koraci, zastane duša. Tu shvatimo da neke uspomene i ljubav nikad ne odlaze. Samo nauče da ćute dok ih sjećanja i tuga ponovo ne probude.
Uspomene ostanu u srcu da podsjećaju da si na tom kućnom pragu volio i beskrajno bio voljen.

Čuvaju vas u srcu vaše ćerke
IVANA, SVETLANA i DUŠANKA sa porodicama

Три године је од смрти нашег вољеног супруга и оца

БОШКА В. БЕШОВИЋА

Вријеме не доноси олакшање само нас учи како се живи са тугом и празнином која остаје када родитељ оде.

Отишао си али живиш кроз сваки наш корак, сваку одлуку и сваки успјех, јер си нам оставио непролазно – примјер какав човјек треба да буде. А ти си био посебан – искрен, директан, поносан и отмен.
Цијели живот си посветио нашим успјесима. Знао си колико те волимо али никада нећеш знати колико нам недостајеш.

Поносни на тебе и неизмјерно тужни за тобом!

ТВОЈА ПОРОДИЦА

06.08.2026. navršava se deset godina od kada nije sa nama naša voljena

VINKA Stojanova MAŠNIĆ

1935 - 2016.

Kako prolazi vrijeme sve više se osjeća gubitak, bila si stub naše porodice svih Mašnića uvjek spremna da voliš svoje, blagorodna, požrtvovana, učila si nas poštenju, kad zatreba i da vikneš na nešto što nije kako treba, takvi ljudi su rijetki, radila si sve otvoreno jasno želeći svima dobro.
Spremna da dočekaš katkad o starim vremenima da prozboriš o tegobama da čovjek mora da se bori i bila si borac imala si upornost, ogromnim radom podigla si svoje kuće i svu djecu kao i unučad. Rado smo te slušali, uz tebe provodili vrijeme na planini što je otac posebno volio, planina je sada prazna bez tebe. Nema babinog srdačnog osmjeha i dočeka.
Prolazi vrijeme, ali ne prolaze uspomene na tebe, na stamen ženu koja se borila, stvarala i živjela za svoju porodicu, za sve nas od tvoga trbuha kako si znala da kažeš, da nam bude bolje da budemo dobri ljudi.
Duša ti carovala, čuvaj nam Vula i Dragana.

Porodica sina ĐORĐIJA MAŠNIĆA

Мом вољеном тати

МИШКУ ЈЕЛИЋУ

Постојао је живот до 27.06.2026. године и овај који живим послије тог дана.
Од када си отишао, ништа више није исто.
Сваки дан без тебе носи нову тугу, а свако сјећање враћа осмијех који ми неизмјерно недостаје.
Недостајеш ми за све што прошло је и за све што долази.
Да сам могла да проведем и три живота са тобом у четири ока, мало би било да ти кажем хвала за све оно што си ми дао.
Мало би било...
Највећи понос који носим јесте то што могу рећи чија сам кћерка.
Четрдесет дана прође, тата.
Нека те обасја Христов сјај, нека ти подари вјечни мир и отвори врата Царства небеског.
Заувијек ћеш живјети у мом срцу, мојим мислима и мојим молитвама.

Волим те бескрајно, твоја ТАЊА