VIOLETA LEKOVIĆ

Nemoj plakati kada uđeš u praznu bolničku sobu i ugledaš da me nema. Nemoj plakati kada ti doktori kažu: "Pokušali smo sve." Jer zaista jesu. Nemoj. Pokupi moje krpe iz malog ormarića i onaj peškir kojim sam poslednji put obrisala umorno lice. Nemoj zaboraviti ni kaput na čiviluku. Samo nemoj plakati. Otiđi kući i naloži vatru, napravi kafu i sipaj i za mene jednu. Nisam je tog jutra popila. Ne kuni sudbinu i ne čupaj kosu, meni je dobro. One ruže u bašti, ostavljam ti u amanet. Znaš da sam ih voljela. Pazi ih, kao što si i mene. I slavu ti ostavljam. Na taj dan dođi, ispeci pogaču, donesi žito i upali svijeću. Pomoli se, sjedi i nazdravi. Tako sam i ja radila. Nemoj ni dana jednog nositi crninu za mnom. Nikad tu boju voljela nisam, znaš. Nosi boje proljeća jer ja sam to i bila. Obuci plavetnilo neba i zelenu travu, procvetalu trešnju i jagodu. Samo nemoj crno. Svijeću zapali kada možeš. Meni svjetlost ne treba jer si ti moja svjetlost koja me obasjava. Nemoj plakati. Moje ispucale ruke sad su nježne, moje bolesno srce sada je zdravo, moja sijeda kosa opet ima onaj sjaj i boju kestena. Čak ni bore više nemam. Nemoj plakati. Znam da se ljutiš jer sam otišla prerano i što se nisam borila. Ali znaj, otišla sam baš kad je trebalo. Borila sam se, ali bilo je vrijeme polaska. Morala sam poći. Ne ljuti se. I ne plači. Obiđi kuću i okućnicu kada možeš. Pokosi travu. Zasadi povrće. I novo cvijeće. Da se vidi da sam još tu. A i jesam. U tebi. Kroz tebe ja živim. Sve dok ti dišeš i ja. Sve dok se ti smiješ i ja. Samo ne plači. Jer, ja sam dobro.

Tvoja ćerka MARIJANA