ŽARKO PAJOVIĆ

Ej tata,
nikad nije prošlo ovoliko vremena da te ne vidim, da te ne zagrlim, da te ne maltretiram. Nedostaješ mi. Ovih mjesec dana bez tebe mi je stvarno teško palo i ne želim ni da pomislim da će ovako da mi izgleda ostatak života. Vidiš kako nisam rekla da zamislim nego da pomislim…
Kažu da vrijeme liječi sve, al meni je samo još gore kako vrijeme prolazi. Shvatam da te stvarno nema i da stvarno nećeš da se vratiš kući. Da znaš da te svakako čekam.

Čekam da uđeš kroz vrata s treninga i da te ja zagrlim, da mi kažeš da si znojav pa da te zagrlim još jače. Čekam da zajedno nerviramo majku, da me poljubiš dok se pravim da spavam, da se inatimo jedno drugom, da se mazimo, da mi tvoj stomak bude džak da udaranje, da me udariš kacigom dok se vozimo na motor, pa ja tebe, pa ti mene, pa ja tebe…, da me voziš do škole svako jutro dva sata prije tvog posla da ne bih išla busom, da me masiraš, da mi ispunjavaš svaku želju, da me učiš svemu što znam...
Čekam da mi opet budeš tata. Nisi svjestan šta bih sve dala samo da mi opet držiš još jedan onaj dosadni govor za koji bih prije 40 dana sve dala samo da se završi i da ga ne slušam.

Volim te tata❤️

Tvoja kćerka SARA