Година и по без тебе
БИЉАНА МИШЕЉИЋ
Мајко,
Дођи... Видиш ли да грме громови, а ми их се плашимо као и овог живота без тебе. Страх и туга су оковали душу откад нијеси поред нас. Све смо успјеле одболовати, али тебе нијесмо никад. Ни та два метра вјечности која нас раздвајају када разговарамо. Ти на небу, а ми испод тебе. Много смо зидова подигли и много мостова порушили откад те нема. Ипак, и поред успомена и попуњених година након цртице на споменику, и даље машемо возу и мислимо да стижеш. И даље, само што нијеси стигла. Крај улазних врата још те чекамо, мајко, очима пипамо ваздух који не дишеш.
Наша малена учитељице, волимо те бескрајно.
Твоје кћерке ДИЈАНА и ВАЊА МИШЕЉИЋ