Četiri meseca otkako si polako otišao stazom što vijuga, pratile te neke stare pesme sve do reke kojom teče tuga.
BRANO
Crni oblak sunce zaklonio, oči moje od tebe sakrio, da ne vidiš kako kiša pada, skamenilo se srce od jada. Meseci su prošli od tog tužnog dana kada je vest odjeknula da te više nema. A ja se i danas nisam pomirila sa time. Svoju mirnu luku pronašao si baš tog 19. aprila. Ni to nije slučajno, poznajem te. Po ugledu na tvoj život, dostojanstveno se nosim sa tugom i prazninom nastalom tvojim odlaskom. Nadam se,... Znam da je tvoja duša napokon našla mir i spokoj u Carstvu Nebeskom. Vreme prolazi, ali uspomene na tvoju ljubav, dobrotu, bezuslovnu pažnju i brigu i dalje žive u srcu. Ti si svoje sidro bacio, a mene sada navodiš na mirno more, kojim si plovio. Dok gledam u horizonte, često se pitam kako bi tvoje reči zvučale danas, kakve bi savete dao, kakav bi osmeh uputio. Ali iako fizički nisi tu, tvoja prisutnost oseća se u svakom talasu, u svakoj zvezdi koja svetli na nebu. Tvoje nasleđe nije samo u sećanjima, već je i u svakom koraku koji činim inspirisana tvojom snagom i ljubavlju. Tvoj duh živi u mom srcu, vođen tvojom mudrošću i dobrotom. Dok nastavljam ovom putanjom bez tebe, znam da me posmatraš sa nekog boljeg mesta, ponosan i miran. Ti si bio i ostao moja zvezda vodilja, moj tihi kapetan i ostaćeš deo mog života.
Najdraži, vidimo se gore... s druge strane, kad moje srce stane.
Tvoja ANA DIMITRIJEVIĆ
