Сјећање
ДАРКО Милованов БАЗОВИЋ
Као да се “Између два живота”, “Вјечита игра” пјесникова
окаменила. Једна му додавала руку, а друга оловку из руке
узимала. Варао га дан у којем није постојао пјесник, или је варао
њега пјесник жив и прилазио срећан несрећноме као велика
казаљка малој. Ко изгуби, броји...
Кућа је као сат. И кад се вријеме на њему гледа и кад се не гледа.
Човјек је направио да се сруши кад му не буде требала.
А она
навикла на њега и као да без њега не може, као што он не може
без оних врата и прозора кроз које је “побјегао”.
Породица ИВАНА Марковог ПИЖУРИЦЕ
