Година прође, а дан никад, најбољи

ЛАКИЋУ

Ни ријечи немају моћ, ни сузе не бришу бол, а у нашим срцима тебе највише има. Ти, делијо наша, рано небо додирну, рано рану отвори и остави нас да грлимо успомене и љубимо слике. Нијеси само нас оставио. Фалиш кући, да је твој осмијех обасја, граду да га твоје лице зрачи, а овом свијету фали та топла и племенита душа.
Фалиш, да мајку своју загрлиш, тати да срце умириш, брата и сестру да пољубиш. Само да нам је.
Теби, наша блиска даљино, татином поносу, мајкиној души, братовом узору и сестриној срећи, толико бисмо тога рекли, а ни за годину дана нијесмо пронашли праве ријечи за ову тугу.
Оно што желимо, немогуће је, што би рекли, неизрециво је, али једино што знамо је да је наша љубав према теби неизмјерна.
Чувамо име твоје од заборава, а твоја доброта вјечно ће нам свима бити звијезда водиља. Чувамо обећања и сјећања, Богетиће, једни друге, а ти се чувај, анђеле наш.

Волимо те
Твоји: ТАТА, МАЈКА, БРАТ и СЕСТРА