МИРА ВУЛИЋЕВИЋ
Мајко наша, Не знамо како да се опростимо од тебе, јер се од мајке не зна опростити. Цијелог живота вољела си нас више од себе. Наше потребе биле су испред твојих, наше бриге постајале су твоје, а наша срећа била је твоја највећа срећа. Није постојало ништа што за нас не би учинила. Била си ту за сваки наш корак, сваки страх, сваку радост и сваки тежак тренутак. Била си она којој смо се увијек враћали, јер смо знали да код тебе постоји мјесто на којем смо сигурни, вољени и своји. Била си срце наше породице.
Наш ослонац, наша снага и наш дом. Зато данас не знамо како ће изгледати живот без тебе. Остала је празнина коју ништа и нико не може испунити. Жао нам је за све што ти нијесмо рекли. За сваки загрљај који смо могли мало дуже да задржимо. За сваки пут када смо мислили да има времена. Да ћемо још стићи. Да ћемо имати још много дана заједно. А сада бисмо дали све за само још један. Нећемо те памтити по посљедњим и тешким данима. Памтићемо те онакву каква си била цијелог живота — насмијану, снажну и пуну живота. Мајку која је своју дјецу вољела без мјере и којој смо, до посљедњег тренутка, били најважнији на свијету. Све што смо данас, у себи носи дио тебе. Хвала ти за сваки пут када си себе ставила на друго мјесто да бисмо ми били на првом.
Хвала ти за сигурност коју смо уз тебе имали.
Хвала ти за љубав за коју никада нијесмо морали да питамо. Хвала ти што си била наша мајка. Почивај мирно, мајко наша. Ми ћемо чувати једни друге, чуваћемо нашу породицу и носићемо те са собом док год живимо. Волимо те више него што смо икада умјели да ти кажемо.
Твоји БАЛШИЋ, НАНА и КОЛЕ
