
Није умро, него се у Вјечност преселио прије три године наш једини брат и ујак племените душе и широког срца

МОМИР- ТУРО Милов НИКОЛИЋ
Твоје празно мјесто не може нико замијенити, али те можемо са поносом помињати и од заборава чувати.
Ране су још дубље али наша рањена срца куцају за тебе.
Кажу проћи ће, мање бољеће. Кажу! Али не пролази. Пролазе дани, пролази живот али не пролази бол.
У нашим срцима је остало све исто, јер си ту, још недостајеш, још увијек ране боле.
Радост си доносио дому нашему, подизао си нас и храбрио када бисмо падали, и посјећао нас да чврст темељ не разара никакав потрес.
Човјек умире два пута један пут када престане да дише, а други пут када буде заборављен. Ти никада нећеш бити заборављен док живе они које си волио.
Знамо да је твоја душа жива и да нас и даље волиш и соколиш из Небеског плаветнила.
Остаћемо и даље блиски, најближи кроз читаву молитву.
Драги наш Туро, помоли се и ти за нас.
МОМИРКА, МИТАР и ЈЕЛЕНА БОЈОВИЋ


