ПАВЛЕ ЖИВКОВИЋ
Четрдесет дана, тата мој, а ја бих и даље дала све да ми се вратиш, макар на један једини тренутак.
Видиш ли ме звијездо моја најсјајнија, како ти је ћерка све тужнија. Видиш ли ране моје док причам са твојим ликом. Чујеш ли крик мог бола, док јеца ћерка твоја. Тата, чујеш ли како те моја душа дозива и како моје срце одбија да прихвати да више никада нећу бити у твом загрљају?
Дала бих све што имам за још један твој поглед, за још једно „ћерко моја“, за још један пољубац у руку.
Ако ме негдје чујеш, молим те, дођи ми макар у сан, јер ми недостајеш на начин који ниједна ријеч не може да опише.
Тата мој, како да научим да живим са овом празнином, када је моје срце заувијек остало тамо гдје си ти?
Воли те твоја Тања, више него што небо може да прими и више него што ријечи икада могу да кажу.
Твоја ћерка ТАЊА