Четрдесет је дана од када се упокојио у Господу
ПЕТАР Бранов СТОЈАНОВИЋ
Анђео је само кратко у живот овај слетио, да би се од њега љепотом спасио. И ето мајка, без костију и тијела, духом јача, од Неба цијела. Све што је земљи везало, Небу ју је у трену понијело. Да му се диви и да му пјева. Јер нијесу земља, камен ил вода, та ваша неуништива материја, мој избор, моја срећа, ни моја слобода. Они ме само вуку паду. Дух је моја снага која Небу тежи. Па нек материја у земљи лежи. Ако прст свачији различит отисак има, зар ће на духу твом, мом, ил Његовом, животом зарађен печат ил знак, свима бити исти? Ма срамите се од такве глупости. А што је прстић пред снагом и красотом доброте, ширином осмијеха, душе и мисли? Зар могу и смију оне одједном нестати? Здружене ће невиђену димензију саткати и дати. Не може љепота из ока ишчезнути, Само ће јачу боју, шару и дубину у свјетлости и величини својој добити. Не може се осмјех са Његовог лица угасити. Хеј,такав је осмјех кадар и невјерне спасити. Не могу се доброта и срећа ништити, само ће се на рубовима бескраја раширити и неслућену радост породити. Сва ће се дивота само васионом ројити. Да би разумио мудрост древну, одњегуј вјештину слушања, Па почуј мисао далеку, Што те ко латица некад такне. Наслути свјетове што се чистотом и добротом цакле. Мајка дивног дјечака сада, стече нешто вредније што је чува и води. Док се и сама тијела не одроби.
Поносне, мајка ВЕСНА и сестре ИВАНА и МИЛЕНА
