
Вољени мој брате,

ПЕТАР СТОЈАНОВИЋ
Узбуни се све у мени
Кад чујем ријеч несрећа
Јер све што је везано и личило на тебе, и име твоје, Петре,
Била је велика и права срећа.
Срећа рођења и одрастања
Срећа дружења и вољења
Срећа љепоте и доброте
Срећа радости и поштења.
Па што ако си живио брзо?
Па што ако си слободу волио?
Што твоја душа није била од неба мања.
Ти си, љепото, љубави стекао-
Што неко цијелог живота може само да сања.
Кажу да лијепо не умире,
а да нешто прочистило није.
Ти си, дико моја, само чиста љепота био,
Па те Божије царство тако рано приграбило.
Зато те осјећамо, и ту си са нама
У причама си и осмјесима, сваког дана.
Знамо да чисте небо ризничи и чува
Да би се силна земаљска опрала тама.
Твоји: сека МИЛЕНА, зет ДАНИЛО и сестрићи ЈАНКО и ИВО