Двије године су од смрти моје вољене мајке

РАДМИЛЕ–РАДЕ ЦЕРОВИЋ
Најдража моја, туга за тобом не пролази, сваким сатом је све већа, а празнина коју си оставила постаје све тежа.
Не постоји дан, ни тренутак да не помислим на тебе, на твоју љубав, твоју доброту, загрљај у којем је нестајала свака брига и глас који је увијек доносио мир.
Све бих дала да те могу још једном загрлити, пољубити, помиловати по лицу, осјетити твој мирис и чути ријечи које су увијек лијечиле сваку моју тугу.
Да ми још једном кажеш – Марија моја и да бол бар на тренутак нестане. Боли ме то што нијеси ту уз моју дјецу.
Недостајеш ми у сваком њиховом важном кораку, знам да си их вољела више од свега и да би била њихов највећи понос баш као што си увијек била мој.
Живјећеш заувијек у мом срцу, у мојим мислима и молитвама. Љубав коју си ми дала не може избрисати ни вријеме ни растанак.
Воли те твоја ћерка СЛАЂА са породицом

















