Четрдесет је дана од како си отишао у царство небеско

БОБО

20 година живота испуњеног љубављу, смијехом, сузама и тренуцима које нико не зна, тајнама које смо носили само ти и ја. Било је дана кад смо се смијели до суза, и ноћи када су сузе долазиле тихо, кад смо сами у својим мислима носили бриге и тугу коју нико не види. Најтеже битке водили смо сами без ичије помоћи. Све те године лијепе, тешке, неизречене обликовале су нас, нашу љубав и нашу породицу. Сада те нема, али осјећам те у сваком даху наше ђеце, у сваком осмијеху који их подсјећа колико их волиш. Твом Кићу се ближи 18 рођендан ком си се радовао више него он, и о ком сте причали свакога дана. Хоћу да знаш да ће бити све онако како си желио и планирао. Срце ми се ломи сваки пут кад му видим поглед јер знам колико му фалиш, а требао си да видиш какав је мајки и брату ослонац постао, да му пружиш руку и будеш поносан. А твој Давид, твоја "мишка" да само знаш како те нацртао и како те са поносом носи у себи, у понашању у тишини. Желим да знаш, настављамо са љубављу и снагом јер смо научили да будемо борци, а вјечно са успоменом на тебе, и на све што си нам био уз помоћ оног круга људи којима си безгранично вјеровао и за које си био у праву да су они прави и искрени све ове године, што су и доказали кроз свакодневну бригу о нама. Знам да ћеш пратити своју дјецу са небеског плаветнила и дати им сву снагу да иду даље храбро кроз живот, као што си и ти корачао.
Вјечно поносна на све заједничне тренутке.

ГОЦА