Тајо мој,

ДРАГАН ПЕРОВИЋ
Прошло је четрдесет дана откако чекам да ми се јавиш и кажеш да си кренуо кући, а ти ми оде на пут са којег ми се не можеш никад вратити. Остави ме без мог највећег ослонца у животу и у срцу ми уреза рану која никад неће зацијелити. Једино ми остаје твоје очинство и чојство са којима ћу се поносити док год дишем. Неизмјерно сам ти захвална што си цијели свој живот и постојање посветио нама, због тога је моја душа поносна што сам твоја ћерка. Волим те и вољећу те највише на свијету, заувијек.
Твоја жива слика, твој БЕКО



























