Dve godine bez tebe
BRANISLAVU MIĆUNOVIĆU
Šetam gradom, ali tvoj osmeh tu neću zateći nikada.
Nebo se otvorilo, na dušu se spustilo,
milion pitanja odnekud se stvorilo.
Ova bol kao da korak jača, ispod kamena glas plača,
ova bol ima snagu tišine, u njoj čujem ti ime.
Kao da čujem ti glas iz daljine,
pogled te traži kroz ovaj dim tišine.
I danas je tvoj put posut belim ružama,
da ti osvetle stazu u dalekim visinama.
Suza na mom licu, to je moja rana,
k'o orden, ja je nosim svakog dana.
Suza u oku hoće da progovori,
pada na zemlju, k'o da želi da te pozdravi.
Hrabrima smrt ne uzima ime, već ga čini večnim.
Znam i verujem da si sada sa svojim prijateljem, drugom i bratom Giškom.
Zagrli ga jako, najjače, grli i za mene.
Vaša mala devojčica, vaša mala maza.
Do ponovnog susreta,
Uvek voljen, nikad zaboravljen, Tvoja ANA DIMITRIJEVIĆ
