DRAGOLJUB Rajkov IVANOVIĆ
Evo, prođoše tri godine.
Jedna za drugom, sve teža i teža.
Opet ti pišem. Obećah ti prošle godine novog člana porodice. Naravno, kao sve do sad, ispunih obećanje. Do sad možda i najvrednije.
Laura se zove. Pored tvoje Helene, evo te pozdravlja još jedna unuka. Bože, da je samo vidiš. Čuješ mene da je vidiš, vidiš je, ali da je uzmeš u naručje, najponosniji đed bi bio. A i jesi, nego mi je krivo što ja ne vidjeh to.
Kad poraste vodiću je kod tvoje vječne kuće, da joj pričam ko joj je bio đed, s'ponosom, vjeruj mi.
Baba je sa njima. Uživa. A kako i neće, merak.
Pojaviš se stalno kad sam sam. Osjetim to kad me stegne u grlu jako. Ne ljutim se, nego samo kažem. Pišem ti opet sam, pa me suze prekidaju. Znam da vidiš sve, ali imam obavezu da kažem da je sve u redu. Brinem o svima i nije mi teško.
Javiću se opet. Počivaj u miru tata.
Vole te JELKA, IVANA, IVAN, SVETO, HELENA, JELENA, LAURA i JA.
Mnogo!
